Drugi dio razgovora sa strip-crtačem Zoranom Janjetovim

Drugi dio razgovora Josipa Grozdanića sa strip-crtačem Zoranom Janjetovim

Ugledni vojvođanski autor i crtač stripova Zoran Janjetov na 29. Sa(n)jmu knjige u Istri, koji se održao krajem studenog i početkom prosinca 2023. godine, predstavio je integralno hrvatsko izdanje njegova kultnog serijala “Prije Inkala”. U njemu je kao crtač još početkom 90-ih godina prošlog stoljeća naslijedio legendarnog Jeana Girauda Moebiusa. Janjetov nije samo crtač i scenarist stripova, nego i ilustrator i grafički dizajner iza kojeg su četiri i pol desetljeća kontinuiranog djelovanja. Među ljubiteljima devete umjetnosti popularnost je počeo stjecati još tijekom druge polovice 80-ih, kultnim serijalom “Bernard Panasonik”, koji je realizirao kao kompletan autor. Nakon toga radio je na iznimno popularnim stripovima “Tehnoočevi” i “Oružje Metabaruna”, koje je kreirao u suradnji s kultnim čileansko-francuskim umjetnikom Alejandrom Jodorowskym. Janjetov je duhovit i blagoglagoljiv čovjek koji o sebi i svom radu govori na jednostavan način i uz mnogo anegdote, o čemu svjedoči i drugi dio razgovora s njim.

Suradnja Alejandra Jodorowskog i vas na stripu “Ogregod”, koji također pripada žanrovima znanstvene fantastike i fantasyja, nije bila toliko uspješna.

Taj strip je on pisao prema nekoj priči Julesa Vernea, ali mi je rekao da je sama priča dosadna. Savetovao me je da je ne čitam, jer da ćemo je mi u stripu napraviti kako treba. Meni je sve bilo malo previše arhetipski i dosadno. Nije bilo dovoljno ‘potkovano’ nečim što bih ja želeo. Nije bilo ni dovoljno ludo, iako je on tu ubacio dosta svojih klasičnih elemenata. Bilo mi je i pomalo dosadno, pogotovo jer sam se ubio od posla. Prvi put sam sve sam bojao digitalno, i to mi je uzelo puno vremena i truda. Ali sam i puno učio kroz to. Promenili smo izdavača, više nismo bili kod Humanoida nego kod Delcourta, a oni skoro ništa nisu uložili u promociju i vidljivost tog albuma. Sećam se dok su izlazili “Tehnoočevi”, obično bih ih u vreme kad bi bili objavljeni u Parizu svuda viđao. Od aerodroma do Virgin megastorea, istaknuto, na plakatima i svim oglasnim mestima. To mi je bio i nekakav znak da sam uspeo, da je ono što radim svugde prisutno. Kad je “Ogregod” objavljen, obilazio sam najbolje pariške knjižare, i u svakoj mi je trebalo jako mnogo vremena da ga pronađem. Uopšte ga nisu reklamirali. Posle, kad sam kod Delcourta krenuo da radim nove serije s Rodolpheom i Léom, uložili su dosta novca. Štampali su stotine plakata, reklame su se mogle videti i u metrou, na svetlećim panoima po ulicama. Naravno, i u knjižarama, gde su postavljali specijalne štandove. I to je odmah počelo da se fantastično prodaje. Prvi tiraž od 36 hiljada, što je danas jako puno, rasprodao se u samo nekoliko dana, tako da su kroz prvih pola godine doštampavali jedno pet-šest puta. To im se jako svidelo, na što sam im odgovorio sa ‘hvala, ali zašto ste mi ubili prethodnu seriju?’. Prvi “Ogregod” je prodan u čini mi se osam hiljada primeraka, a drugi u samo četiri. Da bi bilo koji album u Francuskoj nešto zaradio, mora da se proda u barem 25 hiljada primeraka. Stvari su se nažalost u međuvremenu dosta promenile, kad su berze pale 2008. godine. Tada je sve puklo, i prodaja stripova se u Francuskoj prepolovila. Ali doslovno prepolovila, ne figurativno. Léovi stripovi su se dotad prodavali u 130 hiljada, a pao je na 65. Sad se tiraž od 25 hiljada računa kao srednje dobar, a nekad bi serijal ugasili kad bi pao ispod toga. Sad je sasvim druga priča, i sve se usmerilo na izbacivanje što većeg broja naslova u kratkom vremenu. Albumi ne ostaju dugo na tržištu, a tržište se puni sa što više štampanog papira s različitim sadržajima. Kvantiteta je nadomestila kvalitet, a kvalitet je u velikoj meri nestao. Dobro, nije nestao, ali više nije najvažniji. Onda je stigla najezda mangi i videoigara, klinci više nisu čitali stripove, ili su čitali japanske. I stalno se dešava da na festivalima među svojom publikom, među čitateljima klasičnih stripova, više ne vidim klince. Dolaze samo ljudi od 40 i više godina. Kažu da to kao nije bitno, jer ih u Francuskoj još uvek ima dovoljno. Ali globalno se jako smanjilo, Japanci su poharali svet.

Spomenuli ste brazilskog autora Luiza Eduarda de Oliveiru, koji je poznatiji po umjetničkom pseudonimu Léo. S njim i sa scenaristom Rodolphom kreirali ste serijal “Kentaur”, koji također pripada žanru SF-a. Reklo bi se da vam znanstvena fantastika i fantastika općenito, kao i fantasy, najbolje leže?

Apsolutno nisam totalno pretplaćen na te žanrove, ali stvar je u praktičnim razlozima. Stalno govorim da su reference u fantastici samo u mojoj glavi, da bih nacrtao neki strip ne moram skupljati dokumentaciju i imitirati nekakvu stvarnost. Kad smo počeli raditi na serijalu “Kentaur”, već u prvom albumu prvi kadar, odnosno slika, bilo je obično evropsko selo. Pomislio sam ‘oh, neeee!!!’, ali me onda dočekao nekakav razarač iz 1942. godine, i to baš model o kojem se može pronaći najmanje dokumentacije. Nađu ga napuštenog u pustinji. I sve tako… U fantastici je jako puno stvari iz sadašnjosti. Priča se odigrava na nekoj planeti, ali pronađu njujoršku ulicu. Nju treba nacrtati ne imaginarnu, nego baš pravu, kakva jest. Rodolphu i Léu sam rekao ‘pa baš vam hvala, ali ja sam želeo svemirske stvari’. A oni meni “pa eto, dešava se u svemiru”… (smijeh)… Ali njih dvojica su neka druga priča. Mnogo više su mainstream, a mnogo manje ludi. Mnogo više su straight, normalni pripovedači. To je hard sci-fi, nije space opera, nema puno fantazije, nego je spekulativna fantastika. Svi Léovi albumi govore o istraživanju drugačijih sazvežđa, koji su udaljeni i sve to. Ali u osnovi su uvek priče o ljudima, o tome kako se oni nose sa svim tim. I sve je nekako običnije i normalnije, bez obzira koliko bilo ludo. Imaju tu osobinu da se u njih lako ulazi, lako se uranja u te svetove. Prijatni su za boravak, čitaoci u njima dugo ostaju. Samo su meni malo strani, zbog čega sam morao da menjam način crtanja, da se prilagodim tim njihovim serijama. Oni su najpre govorili ‘ne, ne, ne…”, ali rekao sam im da ne mogu crtati na isti način kao neke moje ranije stripove. Pošto su ovo mnogo realnije stvari, pa se trudim da budem što objektivniji. Mislim, ne mogu biti sasvim objektivan jer stalno iz sebe izbacujem neke gluposti, ali rad na “Kentauru” mi je bio mnogo teži. Zbog toga sam morao da razvijem drugačiji metod rada, sa mnogo više pripreme i predmeditacije. Pre nego što počnem da crtam neku stranu treba mi nekoliko dana da je pripremim za crtanje, sa svim konstrukcijama. Najpre sam radio normalno, onda sam krenuo digitalno da modelujem u 3D programima. Onda ih na kraju prenosim i crtam svojim ručicama, krivuljarima i lenjirčićima na papiru… Ne znam zapravo što je teže. Ali sam imao potrebu da sve nacrtam kako treba i na pravom mestu. Da sve veličine i dimenzije budu dosledne jedne drugima pri menjanju kadrova, i sve tako. Mrzim samog sebe zbog takvog pristupa, jer mi nedostaje ono neko ludilo koje sam nekad radio u potpunoj slobodi. Ali od toga se nije moglo živeti, a ovo sad je nešto što radim za industriju i za određenu grupu ljudi. Klasična priča.

Koji su autori i koji stripovi najviše utjecali na vas kao crtača? Postoje li neki crtači za koje biste mogli reći da su vam bili uzori? Pretpostavljam Moebius i Hermann, ali možda i još neki…

Moji koreni su potpuno drugačiji nego što biste očekivali. Od detinjstva sam najviše voleo karikaturalne stripove, naročito francusko-belgijsku školu, autore okupljene oko magazina “Spirou”, Mauricea Tillieuxa, Raymonda Macherota, Franquina, “Tin Tina” i takve stvari. U svim magazinima koje sam čitao preskakao sam realistično nacrtane stripove, nisam ih želeo čitati. Ni “Karla Vikinga”, ništa od toga. Čak i Blueberry me je nervirao, kad je izlazio u “Strip artu”. Tražio sam drugačije, ‘blesave’ stripove. S vremenom sam počeo menjati ukus. Došao mi je jedan prijatelj, takođe ljubitelj stripa, i rekao mi da sam lud jer ne čitam Blueberryja, Riđobradog, Tanguyja i Laverdurea. On je sve te serijale izvlačio iz raznih časopisa i ukoričavao, pa mi ih je doneo i počeo me terati da ih čitam. To me je okrenulo i na drugu stranu. A moji koreni su i neki drugi autori. Carl Barks, Paul Murry, Floyd Gottfredson i ti stari Disneyjevi, kao i animirani filmovi Hanne-Barbere, češki “Krtek” Zdeněka Milera, i takve stvari. Sve sam to obožavao, kao i slikovnice “Tom i Jerry”, i sve crtane filmove koje sam gledao. Oni su na mene ostvarili primaran uticaj. Ali, najveća promena se dogodila kad se moj prijatelj Ljubiša 1974. godine pretplatio na magazin “Pilote”, misleći da je ostao isti kao nekad. Međutim, do tada je magazin mutirao u nešto slično “Heavy Metalu” i tom odraslijem svetu. Tu smo počeli da viđamo neke čudne stripove. A onda je objavljena knjiga “Čudesan svijet stripa” Ervina Rustemagića, u kojoj je bio pregled novih magazina. Video sam “Métal Hurlant”, sa Giraudom, i zabuljio se u naslovnicu koja mi je predstavljala nešto novo. Odmah sam se pretplatio na magazin, koji je počeo da mi stiže od petog broja, a tada sam imao 16 godina. To me je toliko drmnulo i promenilo, apsolutno. Doslovno mi je reprogramiralo mozak. Ali ne samo moj, jer su tu objavljivane stvari koje su naš pogled na strip preobratili u nešto sasvim drugo.

Ovdje vrijedi spomenuti još jednu Rustemagićevu knjigu, “Profesionalne tajne stripa”.

Svakako. Ona nam je svima bila Biblija, a ja sam se odmah povezao sa savim stripašima iz Beograda, Zagreba, Ljbljane, Sarajeva… sa svih strana. Svi koji smo se tada bavili stripom stvorili smo nekakav svoj vlastiti internet, na kojem smo razmenjivali razne gluposti. Od tehničkih detalja, na kakavom papiru i kojem formatu crtamo, koje tuševe i gumice koristimo, do novih stvari koje smo otkrivali i davali preporuke jedni drugima. Sve to me je izgrađivalo kao autora, naravno i uz filmove i TV-serije. Od najranijeg detinjstva bio sam lud za TV-serijama, a ostao sam i do danas. Među knjigama koje kupujem najviše ih je o starim serijama.

Radite li trenutačno na nekom novom stripu, ili možda na više njih?

Da, radim. Nastavljam novu seriju sa Léom i Rodolphom. Zove se “Europa”, po jednom od Jupiterovih meseca. Crtam treći album tog serijala. Posle desetogodišnje pauze nedavno mi se javio Jodorowsky, sa predlogom da počnemo nešto novo, ponovo za izdavačku kuću Les Humanoïdes Associés. Vraćamo se “Tehnoočevima”. Radimo na nečem što se provizorno zove “Techno Genesys”, a govori o nastanku Tehno sekte. Počinje sa svemirskim Vatikanom, i bavi se pričom kako je došlo do svega onoga u prethodnim stripovima. Trebala bi biti dva debela albuma od po 72 strane, a Jodorowsky je unapred napisao kompletnu priču. Jako mu se sviđa, kaže da mu je to dosad najmilija priča iz sveta Tehnoočeva. U njoj svaka stvar nešto znači, sve ima svoj razlog. Rekao mi je da sam mu ja najdraži crtač… (smijeh)… ali znam da me time želeo ohrabriti. Stalno me hvali i govori mi divne stvari. Čim mu pošaljem nešto novo, odgovori mi da stvaram novo remek-delo. Moj sin kolorira strip, i to stvarno izgleda spektakularno. Sve mu se jako sviđa, jedino me požuruje jer ima 95 godina i želeo bi videti završen barem prvi album. Odgovaram da će to ne samo izaći, nego i postići ogroman uspeh, pa ćemo postati slavni. Napravićemo party i plesati. Njegov opdgovor je “ne, ne, ne… onda ćemo napraviti novi strip”… (smijeh)… To je sistem na koji on funkcionira. Osim toga, jer mi rad na tome oduzima sve vreme, a i da bih spasao dušu, crtam i neke druge stvari. Dva izdavača mi istovremeno pušu za vratom, jer crtam 6 do 7 stranoica mjesečno, a svaki od njih želi da mu toliko isporučim. Srećom, još nisam dospeo u fazu da sebi dozvolim toliko brži rad da počnem loše crtati. Radim kako smatram da je potrebno. Ali onda sam pod stresom, jer nikad nemam vremena. Ne bih smeo ni ovako da razgovaram sa vama, nego da kod kuće sedim i radim. Ali već mi je malo ‘pun kufer’ svega, i treba mi neki break. Usput napravim i neke kratke stripove od tri table za “Métal Hurlant”, koji ponovo izlazi. Sada je debeli magazin od 220 strana, izlazi svaka dva meseca. Prodaje se jako dobro, po ceni od 20 evra. Ali vredi, jer se jako dugo čita. Koncipiran je tako da su u jednom broju materijali iz starog ‘Metala’, a u sledećem novi stripovi. U njemu ima svega i svačega, i izgleda jako dobro. Urednik je Jean-Pierre Dionnet, pa mi se jednom javio sa predlogom da napravim strip o mačkama, pošto se pripremao specijal o njima. Budući da imam mačku, i da je obožavam, naravno da sam pristao. I tako sebi uvalim dodatni pritisak. Inače jako volim da crtam, ali bez pritiska i ono što se meni sviđa, da bih si spasao dušu i u pauzama stalno nešto škrabam. I to ispadne mnogo bolje od onog što radim kao obavezno. Posle to stavim na Facebook, ljudi gledaju, sviđa im se i traže da se to negde objavi. Uz sve navedeno počeo sam da radim i na novom autorskom stripu, kao što sam nekad radio “Bernarda Panasonika”. Naslov mu je “Sloboda”, ali nije toliko detaljan i elaboriran. Pomalo izgleda kao da je crtan ‘nogom’, ali s vremenom postaje sve više sofisticiran. Izabrao sam naslov “Sloboda”, jer ga radim da bih sebe nasmejao, i jer se baš osećam slobodno dok ga crtam. Eto, ispada da stalno živim u rudniku i u paklu… (smijeh)… jedino što mi ponekad u tom rudniku ima manje pritiska i metana, i ne trebaju mi kanarinci…