Prvi dio razgovora sa strip-crtačem Zoranom Janjetovim

Prvi dio razgovora Josipa Grozdanića sa strip-crtačem Zoranom Janjetovim

Autorsku osobnost i stvaralaštvo izuzetno darovitog srpskog crtača stripova Zorana Janjetova možda najsažetije opisuje pridjev ‘kultni’. Ne samo stoga što on kao kompletan autor ili crtač potpisuje niz antologijskih stripova kakvi su “Bernard Panasonic”, “Tehnoočevi”, “Oružje Metabaruna” i “Kentaur”, od kojih su neki dostupni i u hrvatskim izdanjima, nego je i iz razloga što je ostvario dugogodišnje prijateljstvo i suradnju s jedinstvenim čileansko-francuskim umjetnikom Alejandrom Jodorowskim. Taj danas 95-godišnji avangardni redatelj, glumac, pisac, glazbenik i psihodelični vizionar zaslužan je za nastanak i kod nas iznimno popularnih stripova “Inkal”, “Metabaruni”, “Bijeli lama”, “Bouncer” i “Borgia”, kao i osebujnih filmova “El Topo”, “Sveta planina” i “Sveta krv”. Osobnost i kreativna energija Alejandra Jodorowskog neizbježna su tema svakog razgovora sa Zoranom Janjetovim, pa tako i ovog. S velikim umjetnikom koji je jednostavan, duhovit i srdačan sugovornik razgovarao sam tijekom njegova boravka na 29. Sa(n)jmu knjige u Istri, koji se krajem studenog i početkom prosinca 2023. godine održao u Puli.

Vaš posljednjii strip objavljen u Hrvatskoj je integralno izdanje šestodijelnog serijala “Prije Inkala”. Saga o Inkalu je kultni serijal kojeg su još početkom 80-ih godina prošlog stoljeća kreirali scenarist Alejandro Jodorowsky i crtač Jean Giraud Moebius. Kako je došlo do toga da vi krajem 80-ih na “Inkalu” naslijedite velikog Moebiusa?

“Inkal” mi je već tada bio jedan od najdražih stripova, pošto je to Moebiusovo delo, a ja sam obožavao sve njegovo…(smijeh)… Osim toga, njegove su stvari bile malo rasplinute, lude, a ovo je imalo neku normalnu priču, neku koheziju. Stvarno sam obožavao taj strip, i nikad mi nije padalo na pamet da ću baš ja biti deo njegovog autorskog tima. Bio sam realan u vezi toga, znao sam gde pripadam i koje je moje mesto. Ali tada je u Muzeju Mimara organizirana izložba jugoslovenskog stripa koju su priredili Darko Glavan, Veljko Krulčić i još neki ljudi, a koja se posle preselila u Pariz, u tadašnji Jugoslovenski kulturni centar. Na toj izložbi bila je i jedna moja tabla, tako da ju je mogao videti moj tada budući urednik Bruno Lesigny, koji je desetak dana pre toga počeo da radi za ‘Humanoide’, odnosno za kuću Les Humanoïdes Associés. Na izložbi je razgledao nekoliko radova, i Igoru Kordeju, Bori Pavloviću i meni ponudio neku saradnju. Kad me je nazvao Darko Glavan i rekao mi da me zove Bruno Lesigny, urednik koji hoće da objavi neke moje stvari, odlučio sam pronaći nekog da mi na brzinu na francuski prevede “Bernarda Panasonica”, kojeg sam imao sa sobom. Napravio sam kvalitetne kopije, upisao tekst i s time prvim vozom otputovao u Pariz. Nameravao sam ostati svega tri dana, što je bila najjeftinija tura. Kad je Bruno pogledao moje radove i rekao mi da su sjajni, bio sam ubeđen da ću odmah dobiti ugovor i kući se vratiti bogat, dakle baš onako kako neki ‘idiot’ zamišlja da taj svet izgleda. On mi je, naravno, odmah rekao da niko ne zna za mene i da se mora pronaći neki novi projekat koji ćemo smisliti, pa da radim na tome. Mislio sam, ‘ajde dobro, može tako’, a on me upitao bih li nešto radio sa Jodorowskim, jer mu je pokazao moje radove i on ima nekakvu idejicu. Odgovorio sam mu ‘naravno, normalno, bez ikakve priče, pa to je Jodorowsky’. “Da, ali on sad nije ovde, u Americi je i vraća se za desetak dana”, reče mi Bruno, a ja ne znam šta da radim. Ostajem u Parizu bez ičeg, sve sam pare potrošio. Srećom, našao sam svog prijatelja Đuru pantomimičara, inače Zagrepčanina, koji je sa devojkom Amerikankom onde živeo dosta bedno. Kod njih sam najpre ostao pet-šest dana, pa otišao kod Jodorowskog. Kad smo se upoznali, ispitao me sve u vezi sa mnom, bilo je to najnormalnije upoznavanje. Onda me upitao da li bismo mogli da radimo “Mladost Johna Difoola”, kao ono šta se dešavalo pre “Inkala”. Kažem ‘pa da, normalno’, slušam šta mi govori i jedva verujem šta čujem. Trebalo mi je da shvatim o čemu se tu radi. Jer vidi mene, došao kao mladi muzičar kod Milesa Davisa, a on me pita ‘hoćeš li da sviraš sa mnom?’…(smijeh)… Odgovorim mu ‘da, da, naravno’, a on mi kaže “moraš mi dati još nedelju dana da smislim početak scenarija”. Znači, i dalje moram ostati u Parizu. Bio sam bez ičeg, Đura, njegova devojka i ja bili smo gladni i žedni. Jodorowsky mi je dao nešto malo para, da mi se nađe za sendviče i cigarete. To mi je bio tužan i nesrećan period, u Parizu sam bez kinte, ali verujem da će se nešto dogoditi. Kad sam na kraju opet otišao kod Jodorowskog, rekao mi je ‘sad scenario pišemo ovako: ja tebi pričam i glumim šta se dešava, ti o tome pišeš i crtaš zabeleške, i posle na osnovu toga crtaš strip’. I Moebiusu je isto tako više pričao o scenariju, nego što mu ga je pisao. Ja to sve napravim i konačno se nekako vratim kući, preko jednog profesora iz Novog Sada koji je predavao na Sorbonnei. On mi je i preveo “Bernarda Panasonica”, dao mi je i nešto para, pa sam se sav jadan najjeftinijim vozom vratio do Beograda. Ali, ipak sa nečim u džepu. Dobio sam ulogu u svom omiljenom filmu, i to kao stvaralac…(smijeh)… I onda je krenulo, počeo sam da crtam “Mladost Johna Difoola”. Međutim, tada dobijem poziv za služenje vojnog roka, da bih nakon 40-ak dana bio otpušten zbog izlomljenih kolena i nesposobnosti. Tako sam nastavio s radom, pa i potpisao ugovor, i sve je krenulo normalno. Sav ostali rad na tom serijalu je mnogo običnija priča, ali trajao je godinama, jer nacrtao sam šest albuma, i puno se radilo na tome.

Scenarist serijala “Prije Inkala” je dakle kultni čileansko-francuski umjetnik Alejandro Jodorowsky. On je ne samo scenarist stripova i filmova, nego i redatelj, pisac, glazbenik, glumac i duhovni učitelj. Kakav je dojam Jodorowsky ostavio na vas? Kakva je bila suradnja s njim?

Od samog početka, dakle od kad smo se upoznali, Jodorowsky je rekao da je jedini način da radimo zajedno taj da radimo kao ravnopravni autori. “Niti si ti nepoznati 25-godišnjak, niti sam ja svetska megazvezda u raznim disciplinama i oblastima”, kazao mi je, “nego možemo sarađivati samo kao jednaki”. Odgovorio sam da bih i ja jedino tako mogao raditi. Bilo je zapravo užasno jednostavno, on se jako malo upliće u posao drugih ljudi, voli da ih pusti. Smislio je nešto kasnije, pisao mi je scenarij i jedan drugom smo poštom slali radove. Pošto je pisao na španskom, morao sam da čekam da to neko prevede na francuski pa da mi pošalje. I to je radio poglavlje po poglavlje: kad bismo nešto napravili, poslao bi mi nastavak. Saradnja s njim je bila totalna sloboda. Jedina intervencija koju bi napravio bila bi kad bih nešto zaboravio, recimo u jednom oblačiću su nečije misli a ne govor, promenio bi balončić i kukicu, i takve stvari. Nekoliko puta sam s njim vodio razgovore iz kojih sam strahovito puno naučio. Za jedan album sam nacrtao užasno kompleksnu tablu nekog događaja. U nekoj ulici John Difool trči kroz masu, sve izgleda impresivno u detaljima, ali ne može da se čita. Rekao mi je da ću morati nacrtati ponovo, a na moje pitanje zbog čega odgovorio mi je da je bitno kad čitatelju oči stanu na kadru stripa, da moraju odmah stati na fokus stripa. Sve ostalo je nepotrebni ukras. Može biti i prazno, ali bitno je da kao crtač ne remetim pripovedanje i da nema čudnih uglova, čudnog kadriranja i sličnih stvari. Ja kao crtač služim priči, i čitaocu ništa ne sme odvraćati pažnju od nje. Prvi album sam napravio u direktnim bojama, što je bilo pogrešno. Trajalo je užasno dugo, bilo je teško i namučio sam se, da bi mi za drugi album rekli da ga nacrtam crno-belo, pa da će to neko drugi obojiti. Taj album je ispao katastrofa, jer sam krenuo da crtam na drugi način. Pokušavao sam da sve ostavim čisto i jednostavno, što je Moebius jako dobro znao, a ja nisam niti ću ikad biti toliko moćan. Tu je na kraju bio potreban kompromis da bi se sve napravilo, ali oni su bili jako zadovoljni. Govorili su mi da je to veliki napredak, a ja sam im pokušavao reći da je drugi album mnogo lošiji od prvo, na što su mi odvraćali ‘ne, ne, videćeš.’. Taj moj urednik je imao običaj, a urednici kod njih i danas tako rade, da pronađu nekog mladog umetnika i kroz rad ga usmeravaju i teraju da radi određene stvari. Tako uči i postaje bolji crtač. Tako sam radio album po album, do šestog koji mi je najmiliji u celoj priči. Njega sam najbolje nacrtao, u rad na njemu sam najviše uložio, i najbolje izgleda. Toliko da mi je i François Boucq rekao kako mi je šesti album najbolji do tada. Odgovorio sam mu da se slažem, ali šta ćemo sa prvih pet? Odvratio mi je da to nema veze. I on i mnogi drugi su mi rekli da čitatelji nisu previše izbirljivi. Vole dobre crteže, ali dovoljno je biti samo adekvatan, nije potrebno da bude spektakularno nacrtano. Drži se toga, i s vremenom će sve biti kako treba. Tek na samom kraju se pretvorilo u ono šta sam ja hteo. Čak sam razmišljao o tome da napravim nekakav ‘remix’, da čitav serijal nacrtam ispočetka i popravim neke stvari. Dobio sam odgovor da to ne dolazi u obzir, nego da moram raditi na sledećem projektu. To je dakle bio početak koji je doveo do mog rada na kasnijim serijama. Ali sa Jodorowskim je uvek bilo divno raditi, jer je prema meni pokazivao beskrajno uvažavanje. Prema meni se ponekad ponašao kao neki dobri otac, a bio je godinu dana stariji od mog oca, ali bio je potpuno normalan i otvoren. Nikad nisam imao osećaj da je arogantni monstrum i ne znam šta sve ne, a to sam znao čuti od nekih koji su takođe radili s njim. Primetio sam jedino to da bi se ponekad, kad bismo se našli u društvu više ljudi, počeo ponašati drugačije. Pretvarao bi se u drugu ličnost, kao neko čudovište koje priča gluposti za publiku i želi je šokirati.

Dakle, nešto od slavnog ‘jodoversa’, kako se naziva njegov autorski univerzum, ponekad se može pojaviti i u stvarnosti?

Da, ali to je jednostavno njegov refleks. Ima neverovatnu biografiju u kojoj su i te crikuske, klovnovske epizode, pa avangardno kazalište, poezija, filmovi, knjige, mistika… Družio se s Andréom Bretonom i još nekim i ranijim i kasnijim nadrealistima, sa različitim vrstama umetnika jer se kretao u svim umetničkim krugovima. Bio je direktor trupe pantomimičara Marcela Marceaua, a posebno je luda priča kako je došao do tog statusa. Sve je znao i sve pratio, bavio se svime i svačime. Nekoliko puta smo razgovarali o različitim temama, i na svako njegovo pitanje da li znam za ovo i pratim li ono, odgovarao bih da znam i pratim. Njegov komentar glasio je ‘to je dobro, i ja sve pratim’… (smijeh)… Samo što je on 30 godina stariji od mene, o svemu zna mnogo više i bio je na najluđim mestima. Ja sam živeo u Novom Sadu i puštao pipke ka svetu, ali nisam bio u njemu. On je živeo u tom svetu: prisustvovao je miksanju albuma “The Dark Side of the Moon” Floyda; radio je na filmovima sa Salvadorom Dalijem i Orsonom Wellesom, nije ih dovršio, ali svejedno; družio se sa najvećim umetnicima iz tih vremena, sudelovao je u nekim od najvažnijih umetničkih projekata; S jedne strane ima biografiju koja je veličanstvena, potpuno neverovatna. Ali s druge ima normalan odnos i prema sebi i prema svemu tome. Dobro, kad upoznaš nekog, vidiš da je i on običan čovek, da nije nikakvo čudo i nedodirljiv. Ali on je upoznavao najčudnije likove, mistike i japanske gurue, kao i indijanske i meksičke.

I onda je takve likove i priče pretakao u svoje scenarije i ostala djela…

O da, da… Puno puta sam bio kod njega i spavao u njegovoj kući, ima najviše knjiga što sam ikad video da može da se natrpa po kvadratnom metru. I dalje ih stalno dovlači, i sve prati i zna. I trash, i filmove, i stripove, i pornografiju… Naravno i mistiku, filosofiju i psihoanalizu. Prati sve vrste stvaralaštva, i nije od onih ljudi koji samo slažu knjige, on ih čita s dubokim razumijevanjem. Jednostavno kapira stvari. Često smo razgovarali i o magijsko-ezoterijskim temama, a on bi na moje reči da ni u šta ne verujem odgovarao ‘ja verujem u sve!’… (smijeh)… To kod njega je miks svega, hrišćanstva, kabale, alhemije, starih jevrejskih mudrosti, Jelene Blavatskaje, Aleistera Crowleyja… Apsolutno svega što je mimo tih nekih racionalnih struja. Ali prati čita racionalne, Lacana, Freuda, baš sve ima u malom prstu. Ali to koristi kao materijal za svoje ‘ludilo’, tako da ga filtrira. Nedavno sam čitao neke od njegovih knjiga, tako da mogu razlikovati što je stvarno njegovo i što je pravi Jodo, i u filmovima i u stripovima, u svemu. Sve to volim, a to su stvari koje mi se inače ne bi dopadale, da ga ne poznajem. Tako da sad ja prema njemu imam iracionalni odnos, jer on je moj… (smijeh)…